Исечак из књиге Дагласа Адамса "До Виђења И Хвала На Свим Рибама":
Vonko Normalni se nasmeja. Bio je to lak, opušten smeh i zvučao je kao da ga je mnogo puta koristio i bio sasvim zadovoljan njime.
"Ah, da", rekao je, "to je u vezi sa danom kada sam konačno shvatio da je svet potpuno poludeo, pa sam sagradio Ludnicu da ga zatvorim u nju, jadnička, i da se nadam da će mu biti bolje."
To je bila tačka u kojoj je Artur ponovo počeo da se oseća nervozno.
"Ovde se", reče Vonko Normalni, "nalazimo izvan Ludnice." Ponovo je pokazao grube cigle, malter i oluke. "Prođite kroz ta vrata", pokazao je prva vrata kroz koja su ušli na početku, "i ušli ste u Ludnicu. Pokušao sam da je lepo ukrasim, da bi njeni žitelji bili srećni, ali jedan čovek tu može da učini vrlo malo. Sada više uopšte ne ulazim tamo. Ako ikada osetim iskušenje, a to mi se ovih dana retko dešava, naprosto pogledam na natpis iznad vrata, pa se postidim i odustanem."
"Onaj?" upita Fenčerč i pokaza, prilično zbunjena, na plavu, ukrašenu tablu na kojoj su pisala nekakva uputstva.
"Da. To su reči koje su me konačno preobratile u pustinjaka kakav sam sada. Bilo je to sasvim iznenada. Video sam ih i znao sam šta moram da učinim."
Na natpisu je pisalo:
Uhvatiti štapić u blizini središta. Ovlažiti zašiljeni kraj u ustima. Ubaciti u prostor između zuba, tupi kraj uz desni. Koristiti blage pokrete iznutra prema napolje. "Učinilo mi se", reče Vonko Normalni, "da svaka civilizacija koja je toliko izgubila glavu da mora da priloži podrobno uputstvo za paketić čačkalica nije više civilizacija u kojoj mogu da živim i ostanem normalan."
SISATOST !
E, pa to je nesreca prilikom spremanja dorucka, koju devojka moze da napravi missim, sa aparatom... doticnim...
To treba da bude neko stručno upozorenje za decu? Ili šta?
Svejedno:
- телевизором
- пећи на чврста горива
- продужним каблом
Vonko Normalni se nasmeja. Bio je to lak, opušten smeh i zvučao je kao da ga je mnogo puta koristio i bio sasvim zadovoljan njime.
"Ah, da", rekao je, "to je u vezi sa danom kada sam konačno shvatio da je svet potpuno poludeo, pa sam sagradio Ludnicu da ga zatvorim u nju, jadnička, i da se nadam da će mu biti bolje."
To je bila tačka u kojoj je Artur ponovo počeo da se oseća nervozno.
"Ovde se", reče Vonko Normalni, "nalazimo izvan Ludnice." Ponovo je pokazao grube cigle, malter i oluke. "Prođite kroz ta vrata", pokazao je prva vrata kroz koja su ušli na početku, "i ušli ste u Ludnicu. Pokušao sam da je lepo ukrasim, da bi njeni žitelji bili srećni, ali jedan čovek tu može da učini vrlo malo. Sada više uopšte ne ulazim tamo. Ako ikada osetim iskušenje, a to mi se ovih dana retko dešava, naprosto pogledam na natpis iznad vrata, pa se postidim i odustanem."
"Onaj?" upita Fenčerč i pokaza, prilično zbunjena, na plavu, ukrašenu tablu na kojoj su pisala nekakva uputstva.
"Da. To su reči koje su me konačno preobratile u pustinjaka kakav sam sada. Bilo je to sasvim iznenada. Video sam ih i znao sam šta moram da učinim."
Na natpisu je pisalo:
Uhvatiti štapić u blizini središta. Ovlažiti zašiljeni kraj u ustima. Ubaciti u prostor između zuba, tupi kraj uz desni. Koristiti blage pokrete iznutra prema napolje.
"Učinilo mi se", reče Vonko Normalni, "da svaka civilizacija koja je toliko izgubila glavu da mora da priloži podrobno uputstvo za paketić čačkalica nije više civilizacija u kojoj mogu da živim i ostanem normalan."